КРАТКА ИСТОРИЈА КОЛОНИЈЕ ЕЛИЗАБЕТ 

И ЦРКВЕ «СВ. ЂОРЂЕ»

Српска колонија у Елизабету и Нуарку, Њу Џерси, постоји још од почетка прошлог века (1900). Срби, који су пре Првог светског рата долазили у Америку, били су Срби из српских крајева под туђинском влашћу: Старе Србије и Македоније, Бачке, Баната, Срема, Босне,  Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна, Баније и Славоније. Они су долазили из двоструких разлога: или због туђинске политичке опресије или због тешког материјалног стања. Из Краљевине Србије био је врло мали број емиграната, који су напуштали земљу и тражили хлеба напољу, док је број Срба-Црногораца био знатно већи. Они су напуштали прадедовску земљу углавном због материјалних разлога и тражили уточиште или у Србији или у Америци.

У Елизабет су дошли углавном, Срби из Баната, нарочито они из околине Темишвара, чија су села доцније, по уговору о миру, закљученом у Версају, 28. јуна 1919., припала Румунији. То су биле читаве породице – на пример Грујићи, четири брата, или Јездимири, два брата, који су напустили свој родни Банат и тражили срећу у новом свету. Тај наш народ кад је дошао, био је остављен самоме себи. Не онако као што је био остављен после Сеобе Срба под патријархом Чарнојевићем 1690., кад је дошао са Косова, Метохије и Македоније у пусте и мочварне пределе Баната и Бачке, гоњен прозелитским католичким елементима и спречаван да се крсти са три прста. Али је био остављен самом себи у погледу посла и сналажења. Социјално осигурање још није постојало. Наднице су биле мале. Носталгија за старим крајем велика. Све то отежавало је живот нових емиграната, који, уз све друге тешкоће, нису још знали енглески. Без социјалног законодавства, које је уведено тек 1935., они су били остављени на милост и немилост послодаваца, који су им одређивали наднице како су хтели. Велики број тих наших Срба радио је за надницу од 15 центи на сат. То их је нагонило да оснивају такозвано болно-потпорна друштва као «Банат» у Елизабету и «Народно потпорно друштво» у Нуарку.

Српска црква није постојала ни у држави Њујорк ни у држави Њу Џерси. Отуда наши први Срби емигранти нису имали где да се помоле Богу, да ублаже своју чежњу за старим крајем. Нису нигде могли да чују српску православну службу, да по српском обичају крсте своју децу, да изврше опело у случају смрти или да обаве веначање онако како су то њихови претци вековима вршили. Било им је остало једино место за молитву, руска црква у Њујорку, у којој су се венчавали и крштавали децу.

Мислећи стално на то, како ће доћи до своје цркве, они су се окупљали у Нуарку и Њујорку, где су основали прво Коло српских сестара, коме је председавала наша сестра Анка Грујић, а затим у Њујорку Српско певачко друштво «Гусле», чији је оснивач био Макса Златић, а дугогодишњи председник Љуба Салевић из Њујорка. То певачко друштво давало је српске позоришне комаде из националног репертоара и показивало велики успех.

Тај наш раднички народ је осећао да му је потребан и културни и духовни развитак. Да није довољно радити само за храну и стан, већ да је потребно мислити и на своју душу, којој је требало дати духовне хране.

Под управом поч. Васе Буквића, основан је у Елизабету 1912., тамбурашки оркестар «Банат». Он је постао славан у целој Америци по своме класичном «Жикином колу», чија је грамофонска плоча ушла у готово све српске домове у Америци. Овај оркестар је свирао на свима приредбама на истоку Америке, а нарочито у позоришним комадима, које је давало Српско певачко друштво «Гусле» из Њујорка. Оркестар «Банат» је постојао до недавно, али се морао растурити због одмаклих година својих чланова. Године 1962., прославио је педесетогодишњицу свога постојања, која је била свечано обележена. Последњи вођа оркестра био је Милутин Јевтић пре него што је отишао из Елизабета.

Српска колонија у Елизабету била је између ратова врло активна. Жудели су да имају своју српску школу, јер су им деца већ била пристигла за школу; ишла су у америчку школу и почела већ да заборављају српски, који су у кући били научили. За школу им је требало средстава, па су се сами морали побринути да их набаве. Школу су отворили у руском дому на Трећој улици у Елизабету, па су ангажовали г-ђу Емилију Петровић за учитељицу. Она је, такође, била дошла из румунског Баната, где је раније била по професији учитељица. Кроз ову школу је прошао велики број деце, мушке и женске и она им је помогла те нису заборавили свој дивни српски језик.

Велики српски муж, амерички научник, проналазач и професор на Колумбија универзитету, др МихајлоПупин, иначе и сам родом из Баната, давао је тада америчким Србима правце и бодрио их на прегнућа. У Првом светском рату Срби су давали велики број добровољаца српској и црногорској војсци, у којима су се показали као највећи хероји. Они су, такође, учествовали и у америчкој војсци и њихова је храброст била веома цењена. Анђелко Мандушић, Србин Американац са Мид-Веста, показао је шта значи Србин као војник, па је добио Конгресну медаљу за храброст.

Кад је дошао Други светски рат Срби још нису имали ни у Њујорку, ни у Њу Џерсију своје цркве. Било им је тешко поднети лутање од једне до друге руске или украјинске цркве. Најзад, емигрантска влада др Божидара Пурића помогла је да се купи епископална црква на 25. и 26 улици у Њујорку године 1943. Епископалци, а нарочито њихов надбискуп др Манинг, иаче велики пријатељ српског народа, били су пријатељски наклоњени Србима, којима су, под веома повољним условима, уступили ову своју цркву, која је постала српска катедрала светог Саве.

По несрећно завршеном Другом светском рату, кад су наши западни савезници добили рат, а изгубили мир, предавши неразмишљено Совјетима и комунизму целу Источну Европу, па и нашу земљу, велики број наших ратних заробљеника није хтео вратити у комунистичку Југославију. Они су претпоставили својој земљи туђину, не хтевши да у њој живе под комунистичким ропством. Већ 1947. и 1948. године почели су долазити у Сједињене Америчке Државе и у њима тражити слободу. Велики број тих нових имиграната свих друштвених слојева, почевши од обичних сељака и радника, па до бивших пуковника и генерала, професора универзитета, бивших министара, и народних посланика – емигрирао је из Немачке, Француске, Аустрије, Италије, Грчке, а доцније и из саме Југославије. Велики број се задржао у Њујорку и Њу Џерсију, а нарочито у Елизабету и околини. Ти новодошли имигранти су се сродили са Србима, ранијим имигрантима које су ту затекли. Они су повећали знатно број Срба у Елизабету и постепено улазили у имигрантски живот, који је њиховим доласком постао динамичнији.

Године 1953. један број староседелаца и новодошлих српских имиграната одлучи да оснује у Елизабету црквено-школску општину светог Ђорђа. Други, знатан број, под утицајем извесних људи из Њујорка, противио се томе, тражећи да се остане са српском црквом у Њујорку. Даљина, путне и тунелске таксе, затим и други трошкови учинили су да се већина одлучи за оснивање црквене општине у Елизабету. Први председник општине био је Емил Грујић, који је још данас члан управе. Извађен је «чартер» у Трентону, 1953., и одмах потом купљено имање на крају Саут Броа Стрит у Елизабету. Долар је тада био скуп и врло јак. Мало је ко имао новаца да одвоји за цркву. Био је велики догађај кад је поч. Ђуро Писар, тадањи пензионер, одвојио 500.00 долара и дао прилог цркви исто као и г-ђа Јулија Јанош Сера. Одушевљење се рађало и развијало код свих, али не и код извесних људи у Њујорку, који су се, неоправдано, бојали да ће њихова црква, оснивањем наше општине, изгубити знатан број пастве из Њу Џерсија. Они су тада убедили епископа (Дионисија), те је овај одуговлачио одобрење оснивања општине. Најзад је ово одобрење дао тек крајем децембра 1959. године.

Пре него што је добијено одобрење, црквена општина је донела одлуку да на купљеном имању подигне дом. Доношење те одлуке изазвало је на скупштини велику дискусију. Чланство се поделило. Ипак је већина била за подизање дома. Рад је почео, изашло се из земље, па се онда стало. Тако је то остало нетакнуто и недовршено скоро пуних десет година. Међутим, у међувремену, године 1959., јавила се идеја да се подигне црква, па кад се она заврши, онда да се настави дом. Присталице зидања цркве изнели су аргумент, да ће чланови пре давати прилоге за подизање цркве него за зидање дома. Сад су чланови, који су раније били за подизање дома, постали противници подизања цркве. Дискусија и доказивања за и против били су ватрени. Биле су потребне две узастопне скупштине да би се могла донети дефинитивна одлука за подизање цркве. У црквеној каси, кад је црква почела да се зида, било је 11.39 долара. Како одлука о подизању цркве није била једногласна, одвојила је оне који су били против цркве. Они су, сем минималног броја, доцније, бојкотовали рад на цркви. Црква је почела да се гради у пролеће 1960., а завршена је и освећена 8. октобра 1961.

Готово сви радови, изузев крова и малтерисања, израђени су добровољним радом наших чланова, радним даном после пет часова по подне и суботом и недељом. Сви су били неуморни у раду. Сви су журили да стигну на време и да даду пуну меру рада. Ко год је могао да помогне новчаним прилогом – помогао је. Седам чланова одлучило је да да општини зајам без камате од 7,000.00 долара – сваки по хиљаду, да би се црква на време завршила. Ти племенити људи, - од којих је Иван Јовановић из Вилкс-Бери, у Пенсилванији, своју суму од хиљаду долара поклонио општини нису досађивали општини да им врати новац, док она то није могла.

Али, таман је црквени живот почео да се нормализује, дошла је изненада фамозна наша црквена подела. То је био гром из ведра неба. Као и у свим црквеним општинама у Америци и Канади и у нашој је настала подела.

(Подаци извађени - Спомен Цркве Св. Вазнесења у Елизабету, 1978, - са малим изменама и допунама)